Pred zadnji sneg

Kad zadnju brazdu zaorem, po tragu senke rodine...
Procvaæe zimske ružice... Po prvi put te godine...
Naiæ'e studen atarom... Kao regiment oklopni...
I biæu samo mirna vlat, kad okopni...

Ja nemam nigdi nikoga... Al moja prièa prosta je:
Štogod ih manje zavoleš, menje ti njih nedostaje...
I nisam kadar švindlati... za sobom skele paliti...
Da silom steknem nekog kom æu faliti...

Obeæo sam da te neæu pominjati...
Bogarati i sudbinu proklinjati...
U varoš se preseliti... Orcati i veseliti...
Obeæo sam srca teška... Obeæo sam... Al jebešga...

Kad zadnji èokot zagrnem pod skute Svetog Damjana...
U bokal bistre plemenke zapašæe trunka tamjana...
Strahovi mladi umiru... Prièu sam kraju priveo...
Još onda kada sam i njih nadživeo...

Obeæo sam da æu makar za beštiju...
Da æu naæi lepšu, bolju i veštiju...
Nemeškinju... Gospodiènu... Ni po èemu tebi sliènu...
Obeæo sam srca teška... Obeæo sam... Al jebešga...

I utom pašæe i zadnji sneg... Preko svih prvih snegova...
A perce anðela je teg spram svih zemaljskih tegova...
Spreman je Onaj varati... Olovni kantar skovati...
Al danas više ne bih trebo psovati...