Balada o æaæinom satu

Æaæa je jema sat u malom žepu,
takvoga sata nima više niko;
iz njeg se vrime razlilo ka mliko,
ka vino æa je uteklo svon èepu.

Kad bi æaæa zasta da otare èelo
i sat bi sta i mudro bi muèa,
nije jema srca da odbroji uru
èoviku æa sidne da umoran ruèa.

Na æaæinom satu briše se i gubi
to vrime u zlatu i ti prsti grubi.
To vrime u zlatu, taj leut æa kreæe
na æaæinom satu vratiti se neæe.

Æaæa se moga i bez sata snaæi
po pivcu, maški, po jugu u zraku,
al' more biti, æutija se jaèi
sa saton æa je svitlija u mraku.

Prièaju judi, starili su skupa
sat je bija srce u æaæinu tilu
i nije se znalo æa to šuška, lupa
æa to tira naprid vrilu krv kroz žilu.

Sve dok nisu oba ostali bez glasa,
sve dok nije zemja rekla zadnje slovo,
još se nije znalo æa je puklo, stalo,
jer na njima sve je bilo još ka novo.