Sto godina samoce

Osecam se setno,
a ti sa prvom jesenjom kisom
lukavo, spretno i neprimetno
u secanje se uvuces krisom.

A onda oklop sa mene spadne
postanem neraspolozen i tuzan,
noci su kisovite, hladne,
ja bespomocan i razoruzan

Uneses u moju sobu
tugu i teskobu,
muke se ne okoncaju
i prepustim se ocaju

Ne treba mi tamnica,
puna vlage i hladnoce,
moja je soba samica
za sto godina samoce

Vidis da tapkam u mestu
da je sve prazan hod,
srusena kula od karata,
na sprud nasukan brod